(NE)BRIGA ZA SELO

U predizbornim parolama koje slušamo ovih dana o poljoprivredi, a naročito o selu, daju se velika obećanja. Selo, tvrde partijski glasnogovornici, konačno mora da dobije mesto koje u ovom društvu po svemu zaslužuje. Nema razloga da se ne poveruje izrečenim obećanjima, ali po pređašnjim iskustvima, ona praktično traju do saopštavanja izbornih rezultata. Nakon toga sve kreće ispočetka. Ali, selu, da bi napredovalo, obećanja ne pomažu, bar ne na ovaj način. Ono je tamo gde je i bilo pre dvadeset i više godina: devastirano, osiromašeno, ostarelo, napušteno, počelo ubrzano da kopni i nestaje. A u tom periodu održano je više izbora i promenjeno nekoliko vlada.
Zna se da je Srbija ruralna zemlja. Čak 85 odsto teritorije, po zvaničnoj statistici, pripada seoskim sredinama u kojima živi 55 odsto ukupnog stanovništva, ali gustina naseljenosti je 63 stanovnika po kvadratnom kilometru što je za trećinu manje od nacionalnog proseka. Slika srpskih sela je još poraznija ako se uzme u obzir da u čak 130, od 165 opština, živi manje od 150 stanovnika po kvadratnom kilometru. To se neminovno odražava na ukupnu poljoprivrednu proizvodnju i stočarstvo koje poslednjih decenija beleži strmoglavi pad. Nekada je selo učestvovalo sa 40 odsto u bruto domaćem proizvodu (BDP), a danas je taj procenat znatno opao.
Šta uraditi da selo oživi i počne da proizvodi kako bi spremno dočekalo predstojeće evrointegracije? S agrarnim buxetom od nepune tri milijarde dinara, kao što je ovogodišnji, malo šta može da se učini. Pretpristupni fondovi EU namenjeni za ruralni razvoj su velika šansa za jačanje sela. Ali, oni će, u najboljem slučaju, biti dostupni tek za dve godine, pod uslovom da evrointegracije idu predviđenim tokom. Koliko god bili značajni i izdašni evropski fondovi država ni u kom slučaju ne bi smela samo u njima da vidi jedini spas za selo, već da konačno počne da sprovodi sopstvenu, nacionalnu strategiju ruralnog razvoja.
Ona je pre par godina transparentno najavljivana, ali je iz neobjašnjivih razloga gurnuta pod tepih i zaboravljena, iako je uloženo dosta truda i sredstava da se do nje uopšte dođe. Ništa bolje nije prošao ni predlog zakona o zemljoradničkim zadrugama na koji se čeka još od 1996. godine. Zadruge su u većini sela poljoprivrednicima, naročito stočarima bile glavni oslonac. Danas su one, doduše ima izuzetaka, uglavnom nezakonito privatizovane, a u najvećem broju slučajeva ugašene. Umesto da ih razvijaju po evropskom modelu i budu oslonac za buduće evrointegracije, država ih je zbog nesposobnosti da reši pitanje vlasništva nad njenom imovinom jednostavno pustila niz vodu.
Zadrugarstvo je za opstanak sela veoma bitno, ali ništa manje nije važno ni razvijanje kompletnog agrarnog preduzetništva. Ono je veliki neiskorišćeni potencijal za opstanak mladih u ruralnim područjima, pogotovo u delatnostima koje veliki sistemi i poljoprivredna preduzeća objektivno ne mogu da pokriju. To su organska proizvodnja hrane, pčelarstvo, prizvodnja aromatičnih začina i lekovitog bilja, prerada povrća, voća, negovanje starih zanata, etno i ruralni turizam... U svakoj seoskoj sredini ima mogućnosti za razvojne projekte koji su deo poljoprivrede ili se naslanjaju na nju. Na državi je i lokalnim samoupravama da svaku dobru ideju i projekat prepoznaju, ohrabre i finansijski podrže. Uputno je, između ostalog, razmisliti o tome kako poljoprivrednicima na selu omogućiti da o državnom trošku apliciraju s projektima za pretpristupne fondove EU.
Državni plan za revitalizaciju sela sigurno neće biti potpun ako ne bude obuhvatio podizanje kvaliteta života. To se odnosi pre svega na osnivanje i stvaranje namenskih fondova za izgradnju infrastrukture: lokalnih i atarskih puteva, vodovodne mreže, kanalizacije... U ovom "ruralnom paketu" mora da bude obuhvaćeno i renoviranje postojećih i izgradnja novih školskih zgrada, zdravstvenih stanica, domova kulture, terena za sport i rekreaciju. To se, bez obzira na cenu, mora uraditi ako se želi zaustaviti depopulacija i nekontrolisani odlazak mladih u gradove koji su prenaseljeni. Paralelno s ovim, potrebno je stimulisati mlade, pogotovo bračne parove bez posla, da se iz grada presele na selo i započnu sopstveni agrobiznis. Za početak to može biti i na imanjima napuštenih staračkih domaćinstava, u praznim kućama kojih ima u svakom selu...
Stanje u ruralnim sredinama, naročito u rubnim, pograničnim delovima Srbije, nikad nije bilo teže. Preovlađuju staračka domaćinstva, mladih je sve manje, škole se zatvaraju jer nema đaka, zemlja je u parlogu, sela se ubrzano prazne... Jedno je sasvim izvesno, kreatorima plana za revitalizaciju sela trebaće sigurno puno konkretnih akcija kako bi bezbroj puta nasamarenim i ojađenim seljacima dokazali privrženost svoje dobre namere, a ne samo praznih obećanja.

Kosta Rajević